O njemu se pouzdanije zna od vremena kada su Španci osvojili Meksiko. Meskalin je aktivni halucinogeni alkaloid iz malog pustinjskog kaktusa poznatog pod nazivom pejotl ili nahuatl (Laphophora Williams) koji raste samo na teritoriji Meksika i juga SAD. To je okruglasti kaktus bez bodlji, tamno smeđe boje, visine do 20 centimetara, a ime alkaloida je proizašlo iz široke primene od strane Meskalero Indijanaca. Danas mu preti istrebljenje zbog nekontrolisanog branja zajedno sa korenom.

Glavni alkaloid pejotla je meskalin koga u osušenom kaktusu ima 4 do 7%. Izdanci pejotla se poprečno seku i suše, imaju oblik dugmadi pa se nazivaju „meskalinska dugmad“ ili samo „dugmad“. Upotreba izaziva izražene slušne halucinacije, jače od drugih halucinogena. Učinci su slični delovanju LSD-a, ali su slabiji od njega.

Mescalin izolovan iz pejotla pojavljuje se u formi praška (koji se stavlja na hranu i jede), kapsula ili kao otopina (u ampulama) i u tom slučaju nema neugodan, gorak okus pejotla. Upotrebljava se gutanjem, ili ubrizgavanjem, mada se može uzeti i u vidu osušenih izdanaka kaktusa, tj. „dugmadi“ koja se žvaću ili piju skuvana u čaju. Zbog oporog i neprijatnog ukusa koji tera na povraćanje, neki ga uzimaju u mleku ili kafi.

Dejstvo je u potpunosti halucinogeno, a prvi znaci delovanja počinju nakon 3 časa i traju u proseku do 12 časova (400 mg meskalina uzrokuje osećaj uživanja i transa u trajanju od 10 sati).

Pre nego što nastupe halucinacije, osoba ima snažan nagon na povraćanje, često povraća, obilno se znoji, žali se na hladnoću, anksiozna je i ima proširene zenice. Kasnije se razvijaju bogate vizuelne halucinacije i čulna iskrivljenja koje dopunjuju utisak irealnosti.

Posledice koznumiranja meskalina su pored proširenih zenica, znojenja i ubraznog pulsa i jedna vrsta noćnih mora. Danima, čak i mesecima, osoba može da sanja jednu noćnu moru, koja se stalno ponavlja, na kraju prouzrokujući psihičke poremećaje i emotivnu nestabilnost osobe. U velikim dozama može da izazove smrt usled paralize disanja.

Razvija se tolerancija.

Fizička zavisnost ne postoji, a psihička se razvija, ali je teško proceniti u kom stepenu.

ZANIMLJIVOSTI…

* Ovaj kaktus poseduje antibakterijska svojstva, pa su srednjeamerička plemena cedila sokove pejotla u svoje rane kako bi smanjili bol i zacelili ranu.

* I danas ga koriste neka indijanska plemena u cilju postizanja ekstatičnih iskustava koja treba da budu korisna za dalji razvoj ličnosti. Slotkin kaže da njegovo korišćenje ne izaziva zavisnost i toleranciju i da ovi Indijanci ne izgledaju fizički i moralno degradirano (poznaju upotrebu meskalina i ne započinju je bez „učitelja“).

* Učitelj poznatog američkog antropologa Karlosa Kastanede povezuje upotrebu pejotla sa sticanjem mudrosti ili sa saznanjem kako treba živeti.

* Koriste ga i mnoga severnoindijanska plemena zbratimljena u američku domorodačku crkvu koja predstavlja sektu čiji je osnovni ritual ranohrišćanska večera ljubavi gde se „meskalinska dugmad“ koriste umesto pričasnog hleba i vina. Vernici smatraju pejotl božijim darom i izjednačavaju njegovo dejstvo sa delovanjem božanskog duha. Slotkin piše da oni ne ispadaju iz ritma, da su kao pijani, smireni, ljubazni, pažljivi jedan prema drugom…

* Primena od strane belaca zahteva navikavanje kroz višekratnu upotrebu i učenje uz pomoć iskusne osobe. Jednokratna upotreba može biti neprijatna, a iskustva zastrašujuća. U traganju za svojim identitetom i željom da dožive ekdspanziju svesti, mladi nekritično koriste meskalin i svoju želju često plaćaju ludilom.

* Sartr je da bi se obezbedio od opasnosti, drogu uzeo u bolnici u prisustvu većeg broja lekara. Kada  je Simon de Bovoar nakon nekoliko sati pozvala bolnicu i pitala ga kako se provodi, rekao joj je da vodi izgubljenu bitku sa dijaboličnom ribom i da ima neprijatne doživljaje.

Autorka teksta: Biljana Ružičić