Adolescencija je period života za koji postoji onoliko definicija koliko je i autora koji se njome bave; ipak, najčešće se određuje kao prelazni period između detinjstva i odraslog doba, period u kome dolazi do intenzivnog rasta i sazrevanja, fizičkog i psihičkog. Adolescencija, kao period, nije univerzalna već je kulturom uslovljen fenomen društva. Istraživanja Margaret Mead i Stanley Hall u različitim društvima pokazuju da je adolescencija konstrukt modernog društva, u kome nije moguće znanja, veštine, stavove i vrednosti za samostalan život usvojiti u kratkom periodu, niti jednostavno suživotom sa starijim pripadnicima društva. Javlja se jasna potreba za tranzicijskim putem ka odraslosti, odnosno periodom adolescencije.

Period adolescencije počinje sa pubertetom u 10. ili 11. godini i traje do 24–25, a po nekim novijim kriterijumima i do 30. godine života, i predstavljan složenu međuigru bioloških, psiholoških i socioloških činilaca. Raspon od 15 godina, koliko traje, nosi u sebi velike varijacije te je podeljen na tri potperioda:

- 10–14. godine, rana adolescencija;

- 15–19. godine, srednja adolescencija;

- 20–24. godine, kasna adolescencija.

Početak adolescencije karakteriše se erupcijom seksualnih interesovanja i pojavom sekundarnih seksualnih karakteristika. Osnovni psihološki problem je problem prilagođavanja na nove potrebe i novi telesni izgled. Period prave adolescencije donosi čitav korpus različitih psiholoških problema. Ispunjen je razvojnim promenama, promenama na planu interesovanja, na planu psihičkih potreba, u odnosu sa roditeljima i vršnjacima. Adolescent od sebe očekuje mnogo, okolina od njega očekuje mnogo. I tako, često preko noći zbunjeni i bojažljivi adolescent treba da izraste u veštu i umešnu osobu.

Razvojni zadaci

Lista razvojnih zadataka, koju je dala Svetska zdravstvena organizacija (WHO), odražava kompleksnost o kojoj smo upravo govorili. Dakle, pred jednim adolescentom nalaze se sledeći zadaci:

- adaptacija na fiziološke i anatomske promene koje nastaju u pubertetu i integracija zrele seksualnosti u lični model ponašanja;

- progresivna rezolucija ranijih formi emocionalnih privrženosti roditeljima i porodici, i razvoj kroz odnose sa vršnjacima uz povećanu sposobnost za stvaranje intimnih interpersonalnih odnosa;

- uspostavljanje ličnog identiteta, u koji se ugrađuju seksualni identitet i odgovarajuće društvene uloge;

- korišćenje obogaćene intelektualne kompetencije;

- razvoj sposobnosti za profesionalne aktivnosti i provođenje slobodnog vremena, sa postepenim opredeljivanjem za one koje su od koristi i pojedincu i zajednici.

Identitet

Glavni psihosocijalni zadatak adolescenta je formiranje čvrstog ličnog identiteta. To je proces koji počinje u detinjstvu i nastavlja se do duboko u zrelu dob, ali najveći intenzitet ima u doba adolescencije. Identitet možemo odrediti kao samo jezgro ličnosti koje omogućava osobi da doživi sebe kao posebnu i nezavisnu ličnost, svesnu sebe u kontinuitetu. Formiranje identiteta ima dvostruku funkciju, psihološku i socijalnu. Prvo, neophodno je organizovati i razumeti vlastito iskustvo o sebi i svoj odnos prema okolini. Drugo, to je društveni proces u kome se osoba identifikuje kao član određenih grupa, određene društvene orijentacije i uloga. Najjednostavnije rečeno, formiranje identiteta je proces nalaženja odgovora na pitanje «ko sam», «gde pripadam», «gde želim da stignem», «šta želim da postignem», «kakav želim da postanem». Identitet je formiran kada osoba doživljava sebe kao potpuno izdvojenu individuu od ostalih, različitu, sa specifičnim, jedinstvenim sklopom potreba, motiva, sistema vrednosti, stila ponašanja. Od faktora koji utiču na ovaj proces izdvajamo porodične odnose – topao, blizak odnos adolescenta sa oba roditelja, povoljna klima u porodici, dobra komunikacija između roditelja i deteta – mogu značajno olakšati formiranje identiteta.

Socijalni odnosi

Sledeći važan zadatak adolescenta je razvoj socijalnih odnosa. Menjaju se odnosi u porodici, kontakti sa vršnjacima postaju brojniji i dobijaju značaj koji pre toga nisu imali, pa i društvena sredina pred adolescenta postavlja niz novih zahteva i očekivanja. Nasuprot starim tvrdnjama o «jazu među generacijama» mladih i njihovih roditelja, o «različitom jeziku» kojim komuniciraju, novija istraživanja pokazuju da su porodični odnosi i u adolescenciji bitni i čvrsti, i da velikih razmimoilaženja između dve generacije nema. Roditelji zadržavaju bitnu ulogu u razvoju adolescenata, mladi su im i dalje privrženi, imaju poverenja u njih, najčešće sa njima razgovaraju o svojim problemima i preokupacijama, njima se obraćaju za savet u pogledu važnijih životnih odluka. Bilo kao model za identifikaciju, ili kao emotivna podrška, roditelji zadržavaju primarnu ulogu u razvoju svoje dece. Međutim, sam kvalitet odnosa se menja. Dolazi do promene u

interakciji roditelja i deteta koju inicira sam adolescent unoseći svoja iskustva, stečena u kontaktu sa vršnjacima, u odnose sa roditeljima. Odnos postaje sve više odnos dvoje skoro jednakih, česti su dogovori, prigovori, traži se način da se stavovi i mišljenja usaglase i da se dođe do prihvatljivih rešenja. Ne samo da roditelj menja, socijalizuje dete, već i ono utiče, transformiše odnose sa roditeljima i određuje uslove svog razvoja.

Vršnjaci

Za adolescenta vršnjaci su izvor osećaja pripadnosti, bliskosti, razumevanja, te nepresušni izvor informacija o svetu van porodice. Vršnjačka grupa je zajednica u kojoj se uče norme ponašanja i društveni standardi. Prema nekim američkim autorima (John W. Santrock, Gottman&Parker) postoji šest osnovnih funkcija adolescentnih prijateljstava: partnerstvo – prijatelj je neko ko nam je blizak, poznat i sa kim se provodi vreme u zajedničkim aktivnostima; stimulacija – prijatelji pružaju jedni drugima interesantne informacije, uzbuđenja i zabavu; podrška – prijatelji poklanjaju jedni drugima vreme, svoje vrednosti i pomoć; podrška Ega – podrška, ohrabrenje, stalna povratna informacija; socijalno poređenje – prijatelji pružaju adolescentu informacije o tome gde se nalazi u odnosu na vršnjačku grupu i da li je to što radi dobro ili loše; osećaj intimnosti – topao, blizak odnos poverenja između prijatelja doprinosi otvaranju individue i njenom rastu. Prema nekim drugim autorima (Sullivan, 1953) najveći je značaj intimnosti i bliskosti u prijateljskim vezama, naročito u ranoj adolescenciji. On tvrdi da svi ljudi imaju određen broj bazičnih socijalnih potreba, npr. potrebu za bliskošću, potrebu za prihvaćenošću u društvu, potrebu za partnerskim odnosom, za intimnošću, seksualnim odnosim itd., i, kako on kaže, od zadovoljavanja ovih potreba zavisi naše emotivno funkcionisanje. Ukoliko neka od ovih potreba nije zadovoljena, mi patimo. Kroz razvoj deteta, prijateljske veze postaju postepeno sve značajnije za zadovoljavanje socijalnih potreba. Njihov značaj dostiže maksimum upravo u periodu adolescencije, kad njihovo zadovoljavanje postaje presudno za dalje normalno funkcionisanje. Bliske veze sa vršnjacima doprinose izgrađivanju identiteta adolescenta, njegovog samopoštovanja i osećaja lične vrednosti. Jednom razvijena, ova osećanja održavaju se, u izvesnoj meri, kroz ceo

život. Ukoliko adolescent ne uspe da razvije bliske prijateljske veze, razvija snažan osećaj usamljenosti i niže vrednosti. Ako su dobri odnosi sa vršnjacima neophodni za normalan socijalni razvoj, nameće nam se pitanje, da li je uticaj vršnjaka uvek pozitivan? Šta je sa slučajevima kada je loše društvo uticalo na nekog da krene pogrešnim putem? Da li je to zaista tako ili je u pitanju samo odbijanje nas odraslih da prihvatimo sopstvenu odgovornost? Odgovor nam daju Coleman & Hendry u knjizi «The Nature of Adolescence», gde daju pregled istraživanja o uticaju vršnjaka ili «vršnjačkom pritisku». Njihovi rezultati govore da je pritisak vršnjaka, posebno u ranoj adolescenciji, više usmeren na prihvatanje pozitivnih ponašanja nego na negativna ponašanja. I kad se desi da adolescenti počnu da puše, piju i sl., to je češće prihvatanje vrednosti odraslih nego konformiranje vršnjačkom pritisku. Od toga kakvu vršnjačku grupu bira adolescent, zavisi i da li će njihov uticaj biti usmeren na pozitivna ili na rizična ponašanja. Onda nam se postavlja sledeće pitanje – da li je pritisak vršnjačke grupe sam po sebi dovoljan za prihvatanje antisocijalnog ponašanja ili, možda, pojedini adolescenti, sa predispozicijom ka antisocijalnom ponašanju, biraju grupu vršnjaka u kojoj će biti zadovoljena i takva njihova potreba?

Bilo kako bilo, ne možemo opovrgnuti važnost i značaj adolescentne faze u razvoju zdrave, kompetentne mlade osobe. Koliko će taj razvoj biti kvalitetan a ne osiromašen, potpun a ne delimičan, obogaćujući a ne osakaćujući, zavisi od nas kao različitih segmenata društvenog života lokalne zajednice. Da li smo spremni da se bavimo adolescentima i njhovim pravima i potrebama? Da li smo spremni da izađemo u susret njihovim interesovanjima? Da li smo spremni da pomažemo proces njihovog učenja i razvoja? Da li smo spremni da ulažemo u njih, ne kao u našu budućnost već kao u našu sadašnjost? Ostaje na svakome od nas da razmisli i da odgovor za sebe…

Autorka: Tamara Borovica, pedagoškinja i omladinska radnica

Prilagođeno iz rada «Vršnjačka edukacija u preventivnim programima»

Literatura:

Coleman J.C., Hendry L.B., The Nature of Adolescence, Routlidge, London 1999.,

Hrabra nova generacija, Mladi u Saveznoj Republici Jugoslaviji - Činjenice i preporuke, Unicef, Beograd, 2002.,

Joksimović S., Mladi u društvu vršnjaka, Institut za pedagoška istraživanja, Beograd, 1988.,

Kapor- Stanulović N., Na putu ka odraslosti, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1988.,

Santrock J.W., Adolescence, University of Texas at Dallas, McGraw Hill, Dallas, 1997.